- Autor: Mi­jat La­ki­će­vić

Slu­čaj je pa­ra­dig­ma­ti­čan. I po­u­čan.
Već dru­gu sed­mi­cu u no­vo­be­o­grad­skom Blo­ku 45 tra­je po­bu­na. Gra­đa­ni pro­te­stu­ju zbog iz­grad­nje ben­zin­ske pum­pe. U stva­ri, do pr­vog pro­te­sta je do­šlo pri­je vi­še od mje­sec da­na ka­da je neo­če­ki­va­no pro­stor pred­vi­đen za pum­pu ogra­đen ži­ča­nom ogra­dom. Gra­đa­ni su se oku­pi­li i u znak pro­te­sta sru­šu­li ogra­du. On­da se ne­ko vri­je­me, mo­žda dvi­je-tri ne­dje­lje ni­je de­ša­va­lo ni­šta da bi pri­je de­se­tak da­na osva­nu­la no­va, ja­ča i bo­lje učvr­šće­na ogra­da. Na to su gra­đa­ni od­go­vo­ri­li no­vim i ja­čim pro­te­sti­ma.
De­mon­stra­ci­je su ne­po­sred­no is­pro­vo­ci­ra­ne či­nje­ni­com da je to već pe­ta pum­pa na po­te­zu od dva ki­lo­me­tra. Ni­je, da­kle, ri­ječ o ne­kom pro­ti­vlje­nju pri­vred­nom na­pret­ku, jer ga u kon­kret­nom slu­ča­ju, ako se on mje­ri bro­jem ben­zin­skih sta­ni­ca po ki­lo­me­tru pu­ta, ima i pre­vi­še. Uli­ca Ju­ri­ja Ga­ga­ri­na bi po tom kri­te­ri­ju­mu bi­la vje­ro­vat­no naj­na­pred­ni­ja na svi­je­tu.
Pro­test na­rav­no ni­je upe­ren, „lič­no” i spe­ci­fič­no, ni pro­tiv Naft­ne in­du­stri­je Sr­bi­je ko­ja gra­di pum­pu. Isto bi se de­si­lo i da je ri­ječ o bi­lo ko­joj dru­goj fir­mi, uko­li­ko bi, ra­zu­mi­je se, okol­no­sti bi­le iste. A okol­no­sti su ta­kve da se zbi­lja či­ni da pum­pi tu ni­ka­ko ni­je mje­sto. Jer, po­di­že se ta­ko­re­ći u sred na­se­lja, na dva­de­se­tak me­ta­ra od pr­vih zgra­da, ne­što pre­ko 50 me­ta­ra od jed­ne osnov­ne ško­le i 150 me­ta­ra od dru­ge osnov­ne ško­le i vr­ti­ća.
Ono što je mo­žda naj­vi­še iz­ner­vi­ra­lo sta­nov­ni­ke jed­nog od pr­vih na­se­lja sa „austro­u­gar­ske” stra­ne Sa­ve je­ste či­nje­ni­ca da njih ni­ko ni­šta ni­je pi­tao. To jest, ako je ne­ke „jav­ne ras­pra­ve” i bi­lo, on­da za nju ni­ko ni­je čuo. Uop­šte, sti­če se uti­sak da je od­lu­ka bi­la dav­no do­ni­je­ta i da joj je sa­mo tre­ba­lo obez­bi­je­di­ti pro­pi­sa­nu for­mu.
Vlast, grad­ska kao i re­pu­blič­ka, ne­sum­nji­vo tre­ba da vo­di ra­ču­na o raz­vo­ju „te­­ri­to­ri­je” ko­jom upra­vlja. Ali pri­je sve­ga o in­te­re­si­ma nje­nih sta­nov­ni­ka. Grad­ski pri­vred­ni re­su­r­si, kao što je grad­sko gra­đe­vin­sko ze­mlji­šte, ni­je­su vla­sni­štvo grad­skih čel­ni­ka, pa da mo­gu da ga ko­ri­ste ka­ko im pad­ne na pa­met. Nji­hov po­sao je da, kao i na ni­vou dr­ža­ve, po­sta­ve okvir, pra­vi­la za ko­ri­šće­nje tih re­su­r­sa, a on­da omo­gu­će da kroz kon­ku­ren­ci­ju ti re­sur­si bu­du na naj­bo­lji na­čin is­ko­ri­šće­ni. Jed­nu vr­stu tih pra­vi­la pred­sta­vlja ur­ba­ni­stič­ki plan. Či­ja je osnov­na funk­ci­ja da omo­gu­ći raz­voj gra­da po mje­ri nje­go­vih sta­nov­ni­ka, a ne po mje­ri in­te­re­sa gru­pe na vla­sti.
Ne bih da ši­rim pe­si­mi­zam, ali ka­ko stva­ri tre­nut­no sto­je iz­gle­di da gra­đa­ni us­piju ni­je­su ve­li­ki. Rad­ni­ci i ma­ši­ne iza ogra­de ra­de udar­nič­ki, sa­mi pro­te­sti ni­je­su ta­ko ma­sov­ni da bi tom ma­som mo­gli da za­u­sta­ve grad­nju, a po­uz­da­nje u prav­nu dr­ža­vu je sla­ba­šno. Či­nje­ni­ca, me­đu­tim, da je sve ve­ći broj lju­di spre­man da se an­ga­žu­je u od­bra­ni svo­jih pra­va uli­va op­ti­mi­zam. Jer, ovo je sa­mo jed­na bit­ka; bor­ba za slo­bo­du je tek po­če­la.
Ili je bo­lje re­ći – na­sta­vlja se. Ad infinitum.
Pe­šča­nik.net